ИЗВОЂАЧ БЕСНИХ ГЛИСТА ПОСЛАО ПУН ПАКЕТ КЊИГА ЧИТАЛИЋИМА!
Препознали сте да је реч о Душану Поп Ђурђеву, директору Змајевих дечјих игара из Новог Сада.
„Када сам ушао у литературу за децу, сва су места била попуњена и мислио сам да ја више немам шта да кажем, а онда, пошто ја нисам знао шта се сме, а шта не сме, почео сам да радим све оно што се не сме.“
Душан Поп Ђурђев, како и сам каже, пишући за децу и младе првенствено се забавља, што се може видети и по називима његових књига и песама. Као и сваки писац за децу и он је помало дете, јер је за такав посао, како каже, то неопходно. Игра с речима је његова специјалност, оно што га издваја од других писаца. Иако је, како признаје, у почетку, из незнања радио све што се не сме у литератури за децу, ипак је опстао и на неки начин увео иновације у дечије стваралаштво.
Рођен је 3. априла 1953. године у Новом Саду. Пише сатиру и поезију за младе, а бави се и визуелним истраживањима.
Библиографија
• Исечци (модел-књига), 1981;
• Вавилонски неимари (сатирични записи), 1984;
• Евнух & кукавица (сатиричне песме), 1987;
• Блудилник (песме за младе), 1988;
• EPPesme international (визуелне песме), 1992;
• (Е)легије части (сатиричне песме), 1993;
• I love av av you (песме за младе), 1996;
• Book war (сатиричне песме), 1996;
• Слик ковница (визуелне песме за младе), 1998;
• Извођач бесних глиста (песме за младе), 2002;
• Два алава лава (Лудотека савремене српске поезије за децу), 2003;
• Фарма пуна шарма (песме / сликовница), 2006;
• Всичко, което растне, би искало да пее/ Све што расте, хтело би да пева (коаутор Раша Попов)(Избор српске поезије за децу на српском и бугарском), 2006;
• Невен – Чика Јовин лист (репринт издање Змајевог Невена) (коаутор Мита Голић), 2006;
• Вирус у меморијалном центру (сатиричне песме), 2006;
• Аматери од звери (песме / сликовница), 2007;
• Бића из зоо вртића (песме / сликовница), 2008;
• Тамо негде, на крају света (аутобиографска проза), 2008;
• Превозници у речи и слици (песме / сликовница), 2008;
• Лет лионског Икара (кратка проза), 2010;
• Теглећа срећа (поема / сликовница), 2010;
• Аверси и верси (писци на новчаницама европских држава), 2012;
• Радови на млечном путу (песме за младе), 2012;
• О бабама и жабама (кратка проза за младе), 2013.
Награде и признања:
• Повеља „Стражилова“, 1984. године, за књигу Вавилонски неимари, Српска читаоница и књижница у Иригу, едиција „Стражилово“ – Нови Сад
• Награда „Брана Цветковић“, за најбољу хумористичко-сатиричну поезију објављену у 1984. години, Редакција листа Јеж, Београд
• Прва награда за епиграм на 2. Југословенском фестивалу хумора и сатире у Крушевцу, 1994.
• Прва награда на конкурсу за нови поетски рукопис намењен младима Змајевих дечјих игара и КПЗ Ниша, збирци I love av av you, Ниш, 1994.
• Златна кацига, награда за сатиричну поезију на 4. Међународни фестивалу хумора и сатире у Крушевцу, 1996.
• Награда „Радоје Домановић“ на ДОДАС ’97. (Домановићевих дана сатире) УКС, Београд, за Book War као најбољу књигу сатиричне поезије објављену у 1996. години
• Сребрно Гашино перо, за књигу Слик ковница, као најдуховитију књигу године, на 11. Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, 1998.
• Признање Витез од Чарапаније „Сер Харди“, на XIII Међународном фестивалу хумора и сатире Златна кацига у Крушевцу, 2005.
• Златно Гашино Перо, за допринос ведром духу детињства, на 17. Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, 2005.
• Златна значка КПЗ Србије, за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, Београд, 2006.
• Сребрно Гашино перо, за књигу Бића из зоо вртића, као најдуховитију књигу године, на 20. Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, 2008.
• Златно звонце популарности за несебичан и драгоцен допринос улепшавању света детета, Центра за културну анимацију, Нови Сад, април 2009.
• Награда Гордана Брајовић, за Лет лионског Икара, Компаније Вечерњих новости у Алексинцу, 2011.
• Плакета Мали принц за изузетан допринос у развоју међукултурне сарадње у региону на 8. сусрету дечјих писаца Везени мост у Тузли, маја 2011.
• Награда Момчило Тешић, за књигу Теглећа срећа, на „Данима Момчила Тешића“ у Пожеги, 2011.
• Сребрно Гашино перо, за књигу Радови на млечном путу, као најдуховитију књигу године, на 24. Фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, 19. септембар 2012.
• Награда за укупно стваралаштво за децу на XXVI Међународном фестивалу Сусрети под старом маслином у Бару, 22. новембар 2012.
Колико задовољства пружа рад са децом?
– Прво, да би радио за децу мораш да будеш не баш потпуно сазрео. Да би писао за децу мораш да оставиш у себи неке мрвице детињства и да у души будеш дете, тако гледајући, ти онда као да пишеш за себе, за своју душу. Пошто се то обично поклапа са узрастом оних који то читају – онда је то то. Ако оно што ја пишем мени не причињава задовољство док се играм, а играм се док пишем, претпостављам да ни оном ко чита неће бити занимљиво, ако ја то радим рутински и само зато да бих имао књигу више.
У којој мери је хумор неопходан да би се писало за децу?
– Ја мислим да је врло битан, поготово данас. Душко Радовић у предговору једне од збирки приповедака има рецепт како писати. Он гласи овако: мораш писати јако кратко, јако смешно и мораш измишљати немогуће ствари! Врло једноставно, и хумор је један од тих елемената који је врло битан.
Ви сте претежно сатиричар, како деца могу да схвате сатиру?
– Ето у последње три године изашле су три сликовнице. Дакле, ако кажемо сликовнице онда се подразумева да је то за неки нижи узраста. Али ако узмете да прочитате неку песму из тих сликовница, видећете да ће дете то мало теже разумети. Ипак, ја полазим од тога да сликовницу деци читају родитељи, тако да им све оно што није јасно они кажу. Песма би требала на тај начин да буде едукативна. С друге стране, пошто родитељи бирају и купују деци те сликовнице онда оне морају и њима бити привлачне и занимљиве. Е, онда правите песму тако да има два нивоа, да има неку мелодију, да лепо звучи, јер је малој деци битна мелодија. Такође је добро и да се помињу животиње и ствари које су њима блиске, тако можете, ако користите животиње да направите басну, да то буде сатирична форма коју родитељи пре разумеју, а како дете расте, тако ће боље да разумети ту песму.
Шта вам причињава више задовољства или шта вам је лакше, писање за младе или рад за децу?
– Тешко је и једно и друго. Заправо у Змајевим дечјим играма немам много контакта с децом, то више раде моји сарадници. Ја покушавам да путујући по фестивалима откријем нешто ново што би било интересантно да се покаже на Змајевим дечјим играма, да то виде деца у Новом Саду. Једини контакт с децом је кад дођемо на књижевне сусрете. Што се тиче времена одвојеног за рад са њима и за њх – наравно да ти узме пуно времена, али то је време које се много и не види, када причамо о Змајевим дечијим играма, то ти пише у радној књижици. Али када радиш на својој књизи, онда ти имаш производ – књигу.
Имате ли повратну информацију од деце или младих, како су задовољни оним што радите?
– Зависи, свету се не може угодити, са децом је далеко лакше радити него са родитељима. Нису проблем деца, проблем су родитељи, они су увек у стању да нађу неку замерку – а зашто сад испаљујете ватромет у 10 сати увече- па зато што нема сврхе да се испаљује преко дана, јер не може да се види, треба да се испаљује када је мрак, а они мени објашњавају како деца треба да легну у пола осам, а у јуну месецу је у пола осам наравно дан. Онда ако је висока сцена, онда је висока не виде, а ако је ниска онда ови први виде, ови други не виде. Никад не можете да угодите увек неко има неку замерку. Наравно да ми гледамо да се програм прави од оних понуда које су добре, да то буде слика и прилика данашњег времена, гледамо да ту имамо некакву меру. Водимо рачуна и о музици, да нема турбо-фолка, дакле да се мало утиче на укус и на тај начин, да се не пушта баш све и свашта.
Колико је потребно да се и Ви као писац и као директор Игара за децу модернизујете?
– Преко те сцене прође шест, седам хиљада деце. Немогуће је утицати на све те васпитаче, на балерине, разне секције. Али тамо где могу, у својим књигама, ја покушавам да им се приближим на тај начин. Почео сам да правим књиге где сам сецкао и лепио. То је блиско стрипу, ребусу или видео игрици. Дакле, то се далеко лакше може сажвакати, али је далеко теже правити. Та књига се зове „СЛИК КОВНИЦА“.
Да ли сте се на неки начин припремали за рад са децом?
– Па нисам, јер нисам директно укључен у рад са децом. Када сам с њима понашам се нормално, нити сам неки искусан старији човек који их саветује, нити хоћу да им подилазим неким њањавим садржајем и песмицама, да им тепам. Понашам с њима као старији брат, с којим они могу да комуницирају, мада они те ипак доживљавају као старијег.
За рад са децом неопходна је љубав?!
– Наравно да јесте. Љубави се на различите начине испољавају. Душко Радовић је деловао као страшно намћораст човек, па ни Ршум није другачији, али немогуће је, ако си ти и лош човек, бар зрно доброте у теби има. По неки пут су те намћорасте фаце, у ствари маске којима се људи бране јер су и сувише рањиви испод њих, па им је то одбрамбени механизам, заштитита за сваки случај. И ја знам врло често да будем намћораст.
Хвала, Душане!
Добро дошли на Смотру у мају!