Живио на једном крају Грмеч-Планине медвјед Гунђало, живио онако као и толики остали медвједи у тој планини: читаве године, осим зиме коју би цијелу преспавао, бринуо се само о томе шта ће да поједе, проналазио старе шупље букве у којима су становале дивље пчеле и отуда вадио мед кад газде није било код куће. Разумије се да је том приликом понекад и настрадао нападнут од дивљих пчела, али све му то није сметало да се по вољи шири и дуљи у томе дијелу планине, све док му се једног дана није прохтјело месо од оваца и пошто је већ заклао двије-три овце, сељаци се одлучише да таквог штеточину протјерају из свога краја. Диже се једне недјеље читаво село са чупавим овчарским псима, са буџама, пушкама шкљоцарама и старим кантама у које су тако лупали да се Гунђалу длака јежила од страха и он је онако тром и тежак стао да бјежи тако журно и безобзирно, да су му се послије читава три дана смијале све шумске животиње почевши од вуга које су сједиле у својим гнијездима објешеним високо у рашљама дрвећа па све до дебелих пругастих јазаваца који су поваздан копали рупе испод жила дрвећа, а ноћу ишли у поља и крали сељацима кукуруз. Брбљиве свраке зачас су распричале Гунђалову срамоту по читавом томе крају, да су за њу чуле чак и дивље свиње које су живјеле дубоко у влажном шумском густишу и иначе никад нису знале никаквих новости.
А наш Гунђало од велике срамоте побјеже далеко, чак на други крај Грмеч-Планине, нађе тамо неку стару пећину и одлучи да се ту стално настани.
Већ сљедећих дана пошао је Гунђало да мало поближе упозна околину свог новог боравишта. Ходајући тако тамо-овамо по шуми Гунђало се врло обрадова кад на једном пропланку, покрај некаквог старог пута, угледа једну велику стару крушку коју ту бијаху још давно засадили неки угљенари који су у томе крају дуго времена живјели и спремали угаљ.
– Хура! – повика он сав радостан видећи дрво окићено крупним, тек дозрелим плодовима – ево ме.
И одмах се пропе уза стабло и стаде да дрма дрво, али како је крушка била стара и дебела, она се само мало стресе и једва три-четири натрула црвљива плода отпадоше и бубнуше у траву испод дрвета.
– Гле! – помисли срдито Гунђало – како се не да стресати; али чекај, чекај, сад сам се сјетио како ћу ипак доћи до крушака.
И рекавши то он у близини нађе један голем тежак камен и свом снагом груну њим о стабло. Застења болно и стресе се до коријена велико дрво, сунуше с њега крушке као грàд, а на стаблу остаде бијела рана, јер камен бијаше размрскао и одвалио велики комад коре.
– Јао, зашто ме удари? – зашумори тужно стара крушка. – Шта сам ти ја крива? Ако хоћеш мојих плодова, а ти причекај док потпуно сазру, и они ће већ сами отпасти. Иначе, ако ме будеш овако ударао, могла бих се још и осушити, па догодине нећеш имати ниједне крушке.
– Шта је мене брига за догодине – одврати јој грубо Гунђало. – Ја хоћу сад да се наједем.
И поново стаде оним каменом да удара јадно дрво.
Тако је радио из дана у дан све до дубоке јесени, а кад вријеме захладни, он се завуче дубоко у своју пећину, склупча се и паде у дубок зимски сан.
Поткрај другог љета опет се присјети Гунђало да обиђе ону крушку и врло се зачуди кад угледа на њој тек понегдје ситан кржљав плод. Дрво је тужно шумило на вјетру.
– Ето, медвједе, види сад што си од мене урадио, да си ме лани послушао и ове би године имао сочних и крупних крушака.
– Шта! – повика срдито Гунђало – ти мене, дакле, да учиш, глупа, храпава крушко? Ти ниси хтјела да родиш само мени за инат!
И поново зграби онај велики камен и стаде још јаче да удара у стабло крушке тако да је израњавио сву кору и престаде тек онда кад се већ бијаше сасвим уморио.
Прође опет једна година и наступи већ и трећа јесен откад се Гунђало бијаше настанио у свом новом обитавалишту.
Пронашавши негдје дубоко у буковој шуми, у једном шупљем дрвету, напуштено лежиште дивљих пчела, Гунђало се тако наједе старог саћа и поквареног меда, да га је трбух жестоко заболио, и пошто је три дана лежао у својој пећини, а трбух га никако није престајао, он пође да тражи савјета од једног врло старог лисца који по читавој шуми бијаше познат као одличан љекар.
– Хм – рече љекар пошто га је дуго прегледао и пипао по трбуху – свему је крива твоја прождрљивост! Можеш брзо да се излијечиш једино сочним зрелим крушкама.
– Крушкама! – ускликну радосно медвјед. – Баш имам у близини своје куће једну дивну крушку. Идем одмах тамо.
И брзо пожури кроза шуму пут оне крушке, али кад дође на пропланак гдје је она стајала, Гунђало се грдно запрепасти и сневесели. Стара крушка била се већ готово сасвим осушила и тек су се на једном крају видјеле двије-три зелене гране.
– Шта је то с тобом?! – повика преплашено медвјед. – Ја дошао да се лијечим твојим крушкама, а ти, гле, осушила се!
– Да – шапатом одговори крушка – умирем. Упропастила ме је твоја неразумна прождрљивост. Још мало и ја ћу већ бити мртва! Ето ти што си учинио…
Чувши те ријечи Гунђало невесело сједе испод дрвета и ћутећи слушаше како крушка тихо шумећи чита своју самртну молитву. И мјесец је већ одавна био изишао и смијао се на своју слику коју бијаше угледао у једној локвици на пропланку, а Гунђало је још увијек тужан сједио испод умирућег дрвета и, по први пут дотада, његово се тврдо срце размекшало и он је, кајући се искрено, плакао на јасној жутој мјесечини за старом крушком која је умирала.
[youtube https://www.youtube.com/watch?v=POqHHhPXPQc&w=640&h=390]