ВИОЛЕТА В. ЈОВИЋ рођена је у Нишу 8. марта 1966. године, од оца Вилотија, пољопривредника и мајке Ратомирке Стевановић, из села Мечји До, општина Сврљиг. Основну школу похађала у Вароши код Сврљига, као ђак – пешак и Сврљигу, а средњу школу завршила у Нишу. Дипломирала на Правном факултету у Нишу. Живи и ради у Нишу, секретар је Електронског факултета Универзитета у Нишу. Мајка двоје деце, Ђорђа и Љубице.

Члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Ниша, Удружења ликовних уметника Ниша и др. Награђивана за књижевност и сликарство. Поезија преведена на неколико језика. Заступљена у антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Члан редакције књижевног часописа «Бдење» и неколико часописа за децу. Објавила до сада 25 књига, приредила велики број зборника.

Својом поезијом за децу сместила Ниш на карту српског песништва за децу и о деци, а Медијана фестивалом дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу, чији је идејни творац и директор, свету поносно представља поезију деце и српску поезију за децу.

Објављене књиге:

Писмо са Месеца, песме за децу, СКЦ, Ниш, 2000;

Сунчев вез, песме за децу, ПРОСВЕТА Ниш, 2002;

Радовање и играње, песме за децу (заједно са Зораном Вучићем, Радославом Вучковићем и Русомиром Д. Арсићем), НКЦ, 2002;

Кад затворим очи, песме за децу, СКЦ, Ниш, 2004;

Осења, роман, ПРОСВЕТА, Ниш, 2004;

Немање, роман, СРПСКА КЊИГА, Рума, 2005;

Неке важније ствари, песме за младе, СРПСКА КЊИГА, Рума 2006;

Љубичаста нит, ВИТЕЗ, Београд, 2007;

Преображење, роман, Књижевна заједница „Борисав Станковић“ Врање, 2008;

Бескућник, песме, СВЕН Ниш 2009;

Тен`ц, роман, СВЕН Ниш 2009;

Ја сам само песма, песме за децу и младе, СВЕН Ниш 2010;

Друга, Тен`ц, Немање, Осења, Преображење – МЕДИВЕСТ Ниш 2011. (објављено као петокњижје);

Одмица живот/Пројде живот (са Зораном Вучићем), песме, Медивест 2012;

Свитац у очима, песме, Медивест 2012;

Шашава вила, Медивест, Ниш, 2014.

Приредила значајан број зборника фестивала дечијег стваралаштва и стваралаштва за децу и литерарних конкурса.

Виолета Јовић је чувар завичајног говора. Виолета Јовић пише и поезију за децу. Деца не воле да читају, а завичај је ,,сморно“ место. И шта ћемо сад?

Виолета Јовић тка поезију од паперјастих сећања девојчице коју су будили славуји и звук потока, мирис бакине погаче и сјај татиних заборављених кликера. Данашњу децу буди звук мобилног телефона, баке одавно нису у моди или по маминој мери, а о кликерима ни тате немају појма, а камо ли Виолетини потенцијални читаоци. И шта ћемо сад?

Поезија Виолете Јовић врви од бубамара и свитаца, цветних венчића и комшијских плотова, безбрижних ждребади и поплавелих зечева, розе снова, заљубљених вилењачица и њихових наизглед неосвојивих принчева. Данашња деца немају времена да јуре лептире и сањају свице, ждребад виде само на позадини свог ,,десктопа“, а принчеве и виле препознаће на својим „Фејсбук“ профилима под условом да им у „инбокс“ напишете 1 за паметна, 2 за лепа, 3 за… И шта ћемо сад?

Виолета Јовић пише поезију за децу. Деца не воле да читају. Виолета и деца се разумеју. Како је то могуће?

У модерном свету презазузетих родитеља, претрпаних наставних планова и скупих спортова, деци је најлакше да зароне у свет „фејсовања“, „твитовања“, „шеровања“ и „хејтовања“. А када се и тога засите, душа им је гладна.

Жељни и жедни лепоте, доброте, благости, умилних речи, радости без терача зароне онда у Виолетину поезију, јер је она све оно што им други не нуде – лепота звука и речи, милозвук боја и мириса, свет искрених пријатеља, будних родитеља и лептирастих дечјих игара. У том задржаном даху рађа се чаролија.

Искрсне пред очима жедним лепоте зелена туфнаста ливада, и замирише бакина гибаница, и заиграју искрице светога бадњака, и заталасају житна поља, а у одсјају свитаца јасно се препознају човечне поруке предака. И почињу да виде оно што су пре тога гледали, а нису видели – сузу у оку малог бескућника, проблеме родитеља, тугу бакину и игру декину. И постају деца у чијим очима сијају свици.

(Из књиге Шарена вила, Виолета Јовић)

О Виолети као чувару завичајног говора

Виолета Јовић и Власта Ценић били су песници-домаћини Читалића 2013, тј. прве године тако да их обоје осећамо својима, а и они нас. Осим што обоје шире добар глас о нашем програму, Виолета и Власта Читалиће пазе у духу правог српског кумства.

Виолета је ове године Читалиће обрадовала великим пакетом књига, које смо наменили најуспшенијим Кликерашима и Кретивцима. Зато, Читалићи, потрудите се – вреди!