Србољуб Такић

ДЕЦА РАСТУ У ПЕСМИ (И ОД ЧИТАЊА)

Поштовани Читалићи, ево новог поклона за вас: стигле књиге из Власотинца!

Наслов књиге: ДЕЦА РАСТУ У ПЕСМИ.

Добијамо је из срца и руку Србољуба Такића, вредног посленика на пољу културе у вароши испод Власине. Србољуб Срба Такић, дипломирани политиколог, оглашавао се последњих година песмама, али и критичким приказима власотиначког стваралаштва. Сада нам дарује песме за децу, песме о детињству, вечитој теми писаца целога света.

12431721_1046442692065079_2049582473_n

Детињство је бајка човековог живота, коју сећањем чувамо од заборава. Они вештији са речима, сећања претворе у песме. Борхес је једном написао да сви писци света пишу једну књигу. У тој свекњизи је и ова књига Србе Такића. На бављење дечјом књижевношћу више се не гледа са резервом. Литература овога вида није без значаја у односу на књижевност одраслих, него истинска књижевна уметност, што сасвим добро сведоче писци и критичари од угледа који се њоме баве. Дечји ствараоци нису више изван сваке критичке пажње. Дечји писац је уздигнут на ранг уметника. Међу песницима који писање за децу нису схватили као домаћи задатак, и који у њега нису бесправно упали, то јест у свет деце – којима, по Јеванђељу, припада Божје царство – јесте и Срба Такић.

„Без облачка нема неба

И без пчеле нема цвета

Без бандере роде беле

Нема песме без детета.“

СРБОЉУБ ТАКИЋ  рођен је 1962. у Власотинцу. Пише поези ју за децу и одрасле. Запослен је у Библиотеци у Власотинцу. Био је директор Културног центра у Власотинцу, директор Библиотеке у Власотинцу и уредник листа „Власина“. Покретач је многих манифестација и публикација, приређивач и уредник преко стотину књига, часописа и зборника. Ову књигу ликовно је допевао велики уметник цртања Саша Димитријевић.

НЕЋУ ДА ОДРАСТЕМ

На облак бих да слетим,

у дрво да срастем,

с јежом да се боцкам,

нећу да одрастем.

 

Реку бих да попијем,

принцезу да спасем,

у жбун да се прерушим,

нећу да одрастем.

 

Пужа бих да престигнем,

припитомим ласте,

глисту да увежем,

нећу да одрастем.

 

Змаја бих да зајашем,

ватру да му згаснем,

да прескочим планине,

нећу да одрастем.

 

Уморан од маште,

ко балон да спласнем,

песму ћу да завршим,

морам да одрастем.

 

Најчешће питање које деца поставе писцу на књижевним сусретима је оно: како се пишу песме?

Зна песник Такић да ће бити и таквих питања упућених њему када крене да казује своје песме деци, па је написао и одговор „Чудну песму“.

„Све добре песме са грана висе,

Чуче у трави, на грани кисе,

Пропињу брегом, у води роне,

Ено их, лете, носе панталоне…“

Да на крају цитирамо речи Љубивоја Ршумовића:

„Поезија за децу је једна од наших најпродуктивнијих грана, чак привредних, не само културних. Фабрике производе разна добра, а поезија производи људе! Поштене, нежне, радознале, добре људе!“

После читања ових песама заиста смо ведрији, расположенији, испуњенији, богатији за нека искуства, за неке речи. Од једне књиге за децу се и не тражи више.

Хвала, господине Такићу!