Драги родитељи Читалића,
Као аутор ,,Читалића“ осетила сам потребу да вам се обратим свесна да се љубав према књизи негује и развија најпре у породици, и то много пре него што деца дођу до васпитача и учитеља. Уз библиотекаре, учитеље и наставнике, ви сте врло значај део наше велике читалачке породице и желим да тога будете и сами свесни, као што смо свесни ми. У временима које је неке друге вредности учинило битним, иако нису за респект, свима вама који своју децу упућујете на књигу и читање, желим да се захвалим и кажем да су ваша деца већ победници!
Већ самом свешћу да је књига нешто битно, да не треба само механички читати, већ понешто и записати, спознајом да нас чудесни свет писаца богати и снажи, заједно са учитељима, библиотекарима, наставницима, и ви учествујете у стицању једне важне вештине.
Читање је као трчање – на почетку боле мишићи и убрзан је пулс, али кад дође тај тренутак, лако се истрчи тих стотинак метара. Не може се написати домаћи задатак, нити спремити за израду писменог састава, нити разумети сасвим добро непознати текст, па чак ни решити текстуални задатак из математике, физике, хемије, ако се редовно не чита. Било шта, макар и новине. Али редовно – баш као код трчања. 🙂
И на крају, кад чујете да неки родитељ пита учитеља, наставника или библиотекара свог детета – шта ће то мом детету – будите и тада део наше породице и објасните му зашто ваше дете чита сваког дана најмање 20 минута дневно. 🙂
