Сваке године међу неколико такмичарских категорија, Читалићи имају и једну која је изнад сваког такмичења и ривалства, усмерена на сарадњу ради племенитијег циља. Ове године удружени у школске тимове, многи су одабрали категорију Гласници и бавили се (не)заборављеним великанима свог краја. За многе, овај пројектни задатак био је налик откључавању прашњиве ризнице којој је било довљоно само дашак младих нараштаја да прах пролазности одлети и открије завештање предака.
,,Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.
Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.
А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.
Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.
Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.
Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.
Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.
Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.
Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.“
Завештање костију и гробова,
Миле Медић
На сајтовима наших Гласника нашли су се и они који још увек раде и доприносе свом завичају и народу. Њихов рад је белег на путу вечности. Поносни што су рођењем или животом везани за поједине крајеве, Гласници су им одредили место у завичајној заоставштини дајући у савремености допринос вечности.
,,Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрветâ поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак.
Тај младић је оличење опште и вечне људске судбине: с једне стране опасан и неизвестан пут, а с друге, велика људска потреба да се човек не изгуби и снађе, и да остави за собом трага. Знаци које остављамо иза себе неће избећи судбину свега што је људско: пролазност и заборав. Можда ће остати уопште незапажени? Можда их нико неће разумети? Па ипак, они су потребни, као што је природно и потребно да се ми људи један другом саопштавамо и откривамо. Ако нас ти кратки и нејасни знаци и не спасу од лутања и искушења, они нам могу олакшати лутања и искушења и помоћи нам бар тиме што ће нас уверити да ни у чему што нам се дешава нисмо сами, ни први ни једини.“
Знакови крај пута,
Иво Андрић
Срећан пут стопама великана!
Кликни → Незаборављени великани Књажевца
И још један клик овде
Кликни → Незаборављени великани Крушевца
Кликни → Незаборављени великани Алексинца
И још један клик овде
Кликни → Незаборављени великани Бољевца
Кликни → Незаборављени великани Ћићевца
2 thoughts on “Незаборављени великани Србије”