Јесте било давно, али не безначајно с обзиром да се сећам да смо у 4. разреду основне школе имали на списку за Читалачку значку роман Индијанци и гусари. У нашој градској библиотеци било је само 3-4 примерка те књиге, а нас четвртака чинило ми се безброј, с обзиром да су тете у библиотеци правиле списак по коме смо морали да чекамо ред на својим петнаест дана изнајмљивања књиге.
И чекали смо. Наши родитељи ни помишљали нису да нам купе књигу, не зато што није било пара, већ зато што је било нормално књиге позајмиљвати из библиотеке, имати стрпљења и чекати књигу, која је самим тим што је била ретка, за нас била драгоцена. Зар бих се сећала овог детаља да није било тако?
Ових дана обзнањен је Читалачки списак Читалића. За разлику од Читалачке значке, са овог списка довољно је прочитати само једну књигу за читалачки дневник или неколико ако се дете спрема за тестирање, али не под пресијом, јер је текст из књиге саставни део теста. Координатори су обавештени о контактима издавача и попустима, а онда су менаџери продаје почели да јављају да неких књига нема више у продаји и да се људи секирају где ће их наћи.
Онда аутори Читалића објасне да је Читалачки списак прављен на основу 300 до 400 прочитаних књига савремене продукције и изабране су оне које су тематиком и квалитетом одговарале захтевима нашег пројекта. Ми волимо да наши сарадници издавачи остваре продају, али није неопходно да све књиге буду нове.
Нема свих књига у продаји – па шта? Нема свих књига са Читалачког списка у шпколској библиотеци – па шта? Има само по неколико у градској – супер!
Питате се већ чему овај чланак и шта је ту тако спектакуларно?
Ради се о следећем – један од циљева нашег пројекта гласи: развијање навике читања и коришћења библиотечких услуга у циљу овладавања вештином целоживотног учења уз истицање значаја школске библиотеке у васпитно-образовном процесу и животу школе, као и општинске библиотеке у животу заједнице.
Дакле, један од циљева Читалића јесте неговање институције библиотеке и позајмљивања књига, стицање навике да се књиге позајмљују, чувају и предају неком другом на читање, неговање несебичности и стицање навике да се за знањем и информацијама трага. Поставља се питање како ћемо дете навићи да тражи књигу и поштује библиотеку, ако му све сервирамо – пронађемо књигу, купимо, донесемо, а све уз сталну родитељско-учитељску брижност а ла ,,да се дете не мучи“.
А зашто да се не мучи? Зашто родитељ да трага за књигама и које издавачи више немају у продаји? Зашто да се не чека ред на књигу из библиотеке – школске или општинске, сеоске, свеједно? Како другачије да научимо децу да су библиотеке чудесни рајски вртови, ако у њих никад не уђу по посластицу 🙂
Нека ова слика буде позив да видите и остале → Најлепше дечје библиотеке света (сајт Детињарије)