Приповједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилајет, гђе се никад ништа не види. Не знајући како ће се натраг вратити, оставе онђе ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле. Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су по ногама осјећали некако оситно камење, и из мрака нешто повиче: – Ко овог камења понесе – кајаће се, а ко не понесе – кајаће се. Гђекоји помисли: – Кад ћу се кајати, зашто да га носим? А гђекоји: – Дај барем један да понесем. Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење. Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више.
