Стигла пошиљка пуна књига из Београда. Послала је Јасминка Петровић, она која је рекла Од читања се брже расте!

Јасминка Петровић (Београд, 1960) српска је књижевница и новинарка, нарочито позната по књигама за децу које су вишеструко прештампаване, превођене и награђиване. Студирала је шпански језик и књижевност на Београдском универзитету. Бавила се маркетингом и новинарством. Била је уредник дечје емисије на „Радио Пингвину“. Писала је за многе дечје часописе и учествовала у различитим програмима који подстичу дечју машту и стваралаштво. Уређивала је часопис National Geographic Junior.

Прва књига јој била Гига прави море. Данас је ауторка међу најпревођенијим српским писцима – књиге Секс за почетнике, Бонтон, Школа и Како постати и остати глуп, преведене су на преко двадесет језика.

По књигама Секс за почетнике, Школа и О дугмету и срећи (Миљаковац, Нови Зеланд) играле су се представе у Малом позоришту „Душко Радовић” у Београду.

Живи ради у Београду. Удата је за глумца Владимира Петровића са којим има двоје деце, Игора и Ану.

Награде и признања (избор):
„Гашино перо” за најдуховитију дечју књигу (Кажи тети „добар дан”, 2004),
„Невен” (Како постати и остати глуп, 2005),
Награда Змајевих дечјих игара „Раде Обреновић“ (Ово је најстрашнији дан у мом животу, 2006),
Регионална награда „Мали принц” (Ово је најстрашнији дан у мом животу, 2007)
Златно Доситејево перо (35 калорија без шећера, 2008).
Доситејево перо (Од читања се расте, 2012).

Јасминка Петровић:
ОВО ЈЕ НАЈСТРАШНИЈИ ДАН У МОМ ЖИВОТУ

Наслов овог романчета, и лајтмотив књиге, сажима унутрашњи доживљај свих могућих ужаса и бламова који прете дечаку по имену Страхиња, петнаестогодишњаку кога уз малу матуру што се примиче, муче разноразне паклене муке одрастања, у породици и око ње. Како се један београдски петнаестогодишњак брани од домаћег хорора, свакојаких бламова, како се носи са фаталном љубављу према наставници српског, са татиним романсијерским покушајима, дугом косом и брадом, мамином бољком и часовима есперанта, и коју улогу у том бурлескном „билдунгсроману“ имају један бицикл и једна Маша?
Јасминка Петровић не жели да суди о поступцима свог малог протагонисте и лукаво га пушта да сам исповеда своје муке, у перо уместо на психијатријском каучу. Свко поглавље, дакле, личи на једну успелу терапеутску сеансу: Земљо, отвори се, Овоме се нисам надао!, Оставите ме више на миру!, На дну дна, Само ми је још то фалило!… и све тако, са пуно уздаха и усклика, закључно с Потопом, све до ране јесени, омиљеног годишњег доба саме ауторке. Захваљујући овој срећној конциденцији, ваљда, и роман се завршава слутњом, ако не хепиенда, онда помирења и хармоније, са светом и самим собом, пре свега, које крај пубертета евоцира. У ово случају, и уз незаборавне илустрације Добросава Боба Живковића.

Јасминка, хвала!

Добро дошли на Смотру 16.5.2015. у Алексинцу!