Милутин Ђуричковић

ПУНЕ РУКЕ РАДОСТИ

У рукама нам поклон књиге Милутина Ђуричковића.

Милутин Ђуричковић рођен је 1967. године у Дечанима. Дипломирао и магистрирао на Филолошком факултету у Приштини, а докторирао у Источном Сарајеву (2009) из области савремене српске књижевности. Песник и прозни писац за децу и одрасле, књижевни критичар и новинар. Од 1996. године живи у Београду и ради као предавач Књижевности за децу и Сценске уметности на Високој школи за васпитаче струковних студија у Алексинцу. Превођен на више страних језика. Главни уредник часописа „Светионик“. Заступљен у 35 антологија поезије, прозе, критике, сатире. Члан Удружења књижевника Србије и Удружења новинара.

10945447_872914256084591_1507937446_n

Наш дародавац написао је онолико књига колико има година! И све су врло битне и драге. И читане! А за хумористички роман Како су расли близанци добио је награду Змајевих дечјих игара ,,Раде Обреновић“ за најбољи роман за децу и младе у 2011. Препоручујемо неке од Милутинових књига:

И Антологију драмских текстова за децу је приредио Милутин Ђуричковић.

Антологија обухвата по један текст седамдесет домаћих аутора и три драмске игре из народне књижевности. Реч је, углавном, о краћим драмским облицима за децу и младе: једночинкама, скечевима, сценским играма, драмолетима, монодрамама.

– Писани за децу и младе, ови драмски текстови у потпуности одговарају перцептивним и сазнајним могућностима дечје популације, јер испуњавају основне садржаје њиховог виђења и доживљаја света и живота – објашњава Ђуричковић.

,,Допало се то нама или не, тек, чињеница је да деца и млади све мање читају, а то показују и многа истраживања педагога, васпитача и наставника из различитих средина. Нечитање полако али сигурно постаје озбиљан проблем широких размера чији су корени комплексни, а последице могу бити несагледиве. То значи да се породично и школско васпитање налазе пред великим испитом.
Једна ствар се мора признати, а то је да смо сами наметнули и створили услове за овако нешто.
Наиме, некада су се деца успављивала у колевци, уз мајчину песму и успаванку, потом уз читање песама и прича за лаку ноћ, а сада се малишанима пуштају музичке касете, видео снимци и друга техничка средства, која замењују књигу, односно питање. Ова појава је врло раширена и указује на то да се детету још од малих ногу ускраћује књига, чиме се губи навика и воља за њом. Ако се запитамо има ли у томе и кривице родитеља, добићемо свакако потврдан одговор. Кад ово кажемо мислимо, пре свега, на дом и породицу, а и у дечијим вртићима није много боља ситуација. Књиге за децу се, наравно, користе и то је непобитна чињеница, али све мање – а поменутих техничких направа и средстава је све више! чак се и књиге објављују у електронским формама, као ДВД и ЦД и слично! Дакле, деца узимају оно што им ми нудимо и за то их не треба много кривити. Све се своди на тржишне интересе и материјалну корист, а на васпитање и образовање деце гледа се другачије.
Свет се брзо мења, а самим тим наша свест, култура и друштво. Читање све више запада у кризу, као да немамо довољно времена за то…“

Ово су речи забринутог дародавца др Милутина Ђуричковића, али и речи које потрврђују значај и потребу наше акције. Зато су и настали Читалићи! ДА ЧИТАЊЕ ПОБЕДИ НЕЧИТАЊЕ!

ХВАЛА,

МИЛУТИНЕ!

Видимо се на Смотри у мају!

Leave a Comment