Вера је дете из печалбарске породице из бабушничког села Братишевца. Рођена је почетком педесетих и још као дете је имала много обавеза. На селу посла увек има и за децу, без обзира на то ког су узраста, каже нам Вера и додаје да је и свог супруга научила да коси. То је само један од „мушких“ послова које ова песникиња зна одлично да ради.

– Најтеже ми је било када ме је мајка будила у три ујутру да бисмо ишле у шуму по дрва. А чувала сам и овце, и косила сам, а од деда Ђуре сам научила и бразду добро да узорем. Тада сам била пресрећна, а деда би сваку бразду оцењивао петицом – присећа се Вера детињства, додајући да је тада схватила да само велики труд и упорност воде до жељеног циља.

– Жеђ за знањем и љубав према писаној речи биле су ми покретач у свему што сам радила – каже Вера, истичући да се удала већ у двадесетој години, а да јој је велику подршку у даљем образовању и напредовању пружао супруг, али и читава породица. Такође, подршку је имала и у школи у којој бабушничким ђацима предаје српски језик.

„Вера Цветановић је досегла свој стваралачки и педагошки врхунац, успела да на разне начине језички описмени и продухови средину у којој живи и ради“, навела је у препоруци Педагошком покрету Србије за доделу „Вукове повеље“ Радмила Младеновић, директорка Основне школе „Деспот Стефан Лазаревић“ у Бабушници.

Вера каже да је ипак тешко „дошла до дневника“. После осмогодишњег рада у градској библиотеци и ђачкој задрузи, почела је да ради као наставник српског језика, а упоредо је била уредник и водитељ на бабушничком радију. Неколико година уређивала је и писала за општински лист „Лужничке новине“.

– Још када сам кренула у школу знала сам да ћу бити неко ко ће подучавати децу, јер сам то веома желела. Као наставник сам почела да радим после тридесете године. Ентузијазам и љубав коју осећам према српском језику држе ме и данас и духовни сам дужник својим ђацима, својој школи, средини у којој живим – наглашава наша дародавка.

С БЛАГОСЛОВОМ

Још једном испратих ђаке

к’о мајка са кућног прага.

У нови неки почетак

одоше та лица драга.

 

С благословом су пошли,

нек прате своје свице.

За пут у нови живот

сашила сам им торбичице.

 

У торбици по оловку

да наставе школовање.

У жељеној новој школи

увећају своје знање.

 

И парица уз оловку,

нек лагодно буде свима.

Новац кажу није важан,

ал’ је добро кад га има.

 

Затим хлепчић што умесих

да не буду никад гладни.

Изобиљем да се хвале,

увек вредни, увек радни.

 

Сакрила је још и кестен

торбичица мала ова

да их прати успех, срећа,

остварење многих снова.

Вера Цветановић

Вера је, поред многобројних културних пројеката, покренула и школски лист „Ђачке искре“, а организује и зимске песничке школе. Педагошки покрет Србије прогласио је практичарем године и доделио награду „Васа Пелагић“ за врхунска остварења у образовању. Вера је и „Витезов песник“ и са Добрицом Ерићем и осталим песницима путује Србијом и говори своје стихове деци. Вера Цветановић, 15. маја 2012. У Љуберађи. Фестивал „Деца у Лужници“, Дан основне школе „Светозар Марковић“ у Љуберађи. Песме „Ода лепој речи“, „Одрасли“…

[youtube https://www.youtube.com/watch?v=395lcyLgtT0&w=640&h=390]

ГАЈЕЊЕ ЦВЕЋА

Веле срећа је гајити цвеће,

зато реших да пробам и ја,

необавезно, из хобија.

Најпре саксије набавих,

добру дренажу направих,

онда ред земље, песка,

ђубрива, па опет земље одозго ставих.

На руку намакох рукавицу,

издубих пригодну јамицу.

Засадих прву љубичицу.

Можда нико веровати неће,

осетих прве знаке среће.

Разли се мноме нека топлина.

Прекрстих се: Во имја оца и сина!

И све у мени поче да сија.

Продужих даље – мора да озелени,

да оживи свака саксија.

Узимам пелцере.

Прва, друга, трећа, пета…

Не прође дуго,

цвеће постаде део мог света.

У овом свету пуном зала,

саградих свој лепоте свет.

Чудно је ал’ осетим

да сам понекад и ја цвет.

Радујем се онда животу

у шаренилу предивних боја.

Тај безазлени свет је

медитација моја.

Разменим са њим мисли често,

радости за ме нема веће.

Пробајте! Не веле узалуд:

Срећа је гајити цвеће!

Вера Цветановић

Хвала, Вера!

Добро дошли на смотру у мају!