Власта Н. Ценић
РЕЗИДБА НА СВЕТОГ ТРИФУНА
Ја први пут виноград сâм режем.
С неба слушам савете очеве.
Не знам да л’ је мени данас теже
или прућу што грли кочеве.
Још се сећам једне давне сцене:
у резидбу повео и мене.
Када вешто са сецкањем поче,
питао сам: „Да л’ их боли, оче?“
А мој див се насмеја крај лоза:
„То се ради да бисмо род брали!
Први резач била нека коза,
па су људи од ње занат крали…“
Мој отац је причао с пловдином
и љубио окца са ластара.
Виноград је звао господином,
који тражи –слугу, а не цара.
Ко да молим, крај чокота клекнем,
онда ђачки бројим по два окца.
Из дна душе нечујно лелекнем:
данас нећу да обрукам оца!
И док режем лозу на кондире,
молим тихо да не буде мраза.
С врха неба зрак сунца продире
и трепери на врху маказа.
„Боже драги“, мајка оздо зове,
„нека вајди што данас уради!“
Ја већ видим дугачке гроздове
и пун подрум веселе буради!